Marija Milošević
„Treba uvek naći nešto što vas pokreće, svako mora da ima neku i unutrašnju i spoljašnju motivaciju.“
U sebi pronađete motiv i volju, sitnice koje vas čine srećnom, koliko god životna situacija izgledala teška i bezizlazna, postoji ona sitnica koja vas vuče napred, da li je to ljubav prema nekome, da li je to možda volja da kvalitetnije i bolje živite, svakako je nešto što mora da vas pokreće.
Žalosno je što mnogi ljudi, tek kada im se nešto desi, shvate koliko su se nervirali i neke stvari olako shvatali. „Ono što je mene ova povreda naučila je pored strpljenja i tolerancije, da cenim te male stvari“.
Mariju nisam imala prilike da upoznam uživo. Samo gledajući snimak intervjua koji je sa njom napravila moja prijateljica, za tu priliku novinar, Biljana (koja takođe zavređuje posebnu priču)… elem, Biljka je imala čast i zadovoljstvo da je upozna.
Ja, samo da, gledajući tzv. sirov materijal-a natopljen dušom, pokušam da od njega napravim priču- kako najbolje umem.
Jer u sali za rehabilitaciju Poliklinike Orto Md, u Novom Sadu gde se desio njihov susret, odvijao se nastavak rehabilitacije, nekih 6 ili čak sedam godina nakon nesreće na letovanju u Tunisu.
Tada su o tome pisale novine, neki od članaka su i na internetu kao zapisi koji ne blede, potom sporadične objave u kojima se sakupljaju sredstva za Marijin oporavak u zemlji i ,,belom svetu“… jer, Marija kaže, kako sam pročitala, da i drugima treba pomoć!!
A Marija je morala sve, da uči da diše, da govori, da misli, da želi da živi – to je znala!
Slušajući njenu životnu priču, o životu koji nije prestao, samo je dobio potpuno drugačiji smisao, zapitam se koliko je ovakvih boraca, za koje zna samo njihova porodica, njihovo okruženje… zato – imamo čast i zadovoljstvo da se o životu učimo, slušajući Marijinu priču.
Mariju želim da upoznam, Marija Milošević, heroinu.
Zdravo je…
